Sudbina 540 Srba nestalih na Kosovu i dalje nepoznata

Porodice 540 nestalih Srba na Kosovu i Metohiji punih 16 godina ne znaju šta se desilo sa njihovim bližnjima, a isto toliko traje i njihova potraga za nestalim roditeljima, decom, braćom, sestrama…

– I dalje tragamo za našim najmilijima, ali rezultati su veoma slabi. Njihove sudbine ne možemo saznati bez učešća međunarodne misije i albanskih institucija, ali iako smo više puta razgovarali sa Euleksom, niko nije bio procesuiran niti je odgovarao za zločine počinjene krajem devedesetih godina – kaže za „Politiku” Verica Tomanović, predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na KiM, koje je juče obeležilo 16 godina postojanja.

Sa spiska nestalih ovog udruženja u poslednjih više od decenije i po niko nije nađen živ, dok su pronađeni zemni ostaci 363 žrtve srpske nacionalnosti, koji su predati porodicama.

– Ogorčeni smo jer godine prolaze, a porodice i dalje ne znaju ništa o sudbini najbližih i žive u pravnoj agoniji. Šta god da pokušamo, nailazimo na zid ćutanja, a ne sme postojati opravdanje za nasilno otimanje i ubijanje ljudi na pragu njihovih kuća, radnih mesta, kao ni za egzodus 300.000 ljudi sa prostora gde smo vekovima živeli i to u vreme mira, posle dolaska mirovnih snaga u junu 1999. godine – naglašava naša sagovornica.

Prva žrtva kidnapovanja u južnoj srpskoj pokrajini koja su se dešavala od 1998. do kraja 2000. godine, po evidenciji udruženja, bila je Milica Radunović iz Dašinovca kod Dečana, kojoj se izgubio svaki trag 23. aprila 1998. godine. Osim Miličine, ni 16 godina nakon poslednjih otmica, nije otkrivena sudbina oko 540 osoba srpske nacionalnosti, a nada da će istina o njima biti obelodanjena je sve manja.

– Naši najmiliji nisu bili zaštićeni od napada ekstremista uprkos činjenici da je tada na Kosovu bilo 50.000 pripadnika Kfora. Ni danas nemamo uvid u spiskove zatvorenika u 144 logora na Kosovu i Metohiji koji su postojali u to vreme, a tokom godina našeg rada saznali smo da su postojala mesta gde su ubijani Srbi i drugi pripadnici nealbanskih nacionalnosti, gde se trgovalo njihovim organima. To je potvrdio i izveštaj Dika Martija u Savetu Evrope – priča Verica Tomanović.

Osim dugogodišnje psihičke iscrpljenosti zbog neznanja o nestalim najmilijima, porodice žrtava, po rečima Tomanovićeve, imaju mnogobrojne probleme zbog nepostojanja zakona o nestalima, koji imaju sve zemlje u regionu izuzev Srbije. Bez njega ne postoji ni sistemsko zakonsko rešenje za porodice civilnih žrtava.

Već nekoliko godina čeka se odgovor na pitanje kada će se ispitati područje na severu Albanije, gde su, prema nekim navodima, moguće masovne grobnice. Trebalo bi da se provere i navodi određenih svedoka o masovnim grobnicama na Kosovu i Metohiji. Takođe, pretpostavlja se da su neke srpske žrtve sahranjene kao Albanci, zbog čega bi trebalo pokrenuti ekshumaciju, a za to ne postoji saradnja druge strane.

Izvor: http://www.politika.rs/1