Одбијање оснивања суда за злочине УЋК сведочи о чињеници да не постоји страна, укључујући и српску, која жели да о њима изнесе истину пред јавност.
Сама идеја о оснивању суда долази после 17 година од када су почињени најстрашнији злочини шиптарских терориста.
Доказа више готово да нема, архиве се не отварају па је и то недоступно. Сведоци су помрли или више не виде смисао сведочења, многи од њих боје се за себе јер су говото сви сведоци против Рамуша Харадинаја, на пример, убијени. Неки чак и у оквиру заштите програма сведока, на територији неке од европских држава.
Милорад Трифуновић један од представника породица киднапованих и убијених Срба, сматра да су баш те државе, најутицајнији фактори који скривају истину о злочинима над Србима, и то систематски. Након најаве о коначном оснивању Суда који би обрађивао злочине шиптарских терориста над српским цивилима и припадницима државних снага безбедности, истовремено се јављају позитивна очекивања али и закључци да се ипак ништа неће добро учинити, као што говори досадашње искуство.
„Породице киднапованих и несталих очекују да ће коначно почети да се ради на расветљавању злочина јер, сећате се, господин Жбогар је рекао да ће тај суд постати функционалан крајем јануара ове године…“ каже Трифуновић за КМ Новине. Али није то довољно да би породице жртава, и сви заинтересовани, били искрено убеђени.
„Међутим сада, пратећи шиптарске медије, мени се чини да они поново одуговлаче. Ни зграда у Хагу, где ће бити смештен суд, није спремна. Почео сам да сумњам да ће тај суд уопште почети да ради док је ова гарнитура на власти у Приштини. Они ће на све начине то покушати да опструирају, да спрече јер људи који су на власти у Приштини су најодговорнији за почињене злочине над Србима. А њихови савезници су пет најјачих земаља, чланица НАТО пакта које су Косово и Метохију поделиле на пет зона одговорности а знате да су то Америка, Енглеска, Немачка, Француска и Италија. Шта ће бити, Бог зна, нама остаје да верујемо да ће истина коначно изаћи на светло дана. Надамо се и да неће помрети преостали сведоци“ теши се Трифуновић.
У искреност ове одлуке разуверава и најава да ће тај Суд обрађивати само злочине УЋК почињене 1999. године упркос чињеници да је много злочина почињено претходне, 1998. као и ранијих и у годинама после окупације КиМ, каже Трифуновић. Један је од многих који сумња да ће суђења, ако до њих и дође, само за злочине почињене након окупације Косова и Метохије заправо представљати параван. Јер до сада нико од званичника никада није поменуо одговорност за припаднике „мировне“ мисије који су одговорни јер су требали да штите грађане Косова и Метохије после повлачења српских безбедносних снага.
„Не могу да верујем да ти људи који су одговорни за безбедност грађана нису учинили ништа да заштите српски народ, да су били неми посматрачи злочина који се чине над Србима.
А немо су посматрали прогон 250 хиљада Срба, немо су посматрали како нас (Шиптари) избацују из кућа и пале их, како убијају и киднапују… Сваки страни војник је, поред пушке коју је носио о рамену, имао са собом или видео камеру или фото – апарат. Ако нису хтели да спрече, могли су да сниме. Хоће ли неко покренути питање командне одговорности код њих? Знате да су српски војни и полицијски команданти, политички руководиоци, укупно добили 1570 година робије по – командној одговорности. А шта је са командном одговорношћу оних који су требали да нас штите и заштите? У питању је саучесништво над злочинима над Србима на Косову и Метохији. Не тврдим да су били директни учесници злочина али могли су да их спрече да су хтели. Било је 50 хиљада њихових војника на простору Косова и Метохије. И шта су учинили, кога су заштитили? Да ли ви можда знате да су некога заштитили? Ја не знам а живим на Косову и Метохији и дан данас тврдим, под пуном материјалном и кривичном одговорношћу, да нисам ни видео ни чуо да су они некога заштитили“ тврди он.
У оваквом ставу додатно га учвршћују, и не само њега, саботирани механизми међународног права од стране држава чланица.
„Зашто своју архиву не отвори они набројаних пет земаља НАТО-а које су биле најутицајније. Зашто не принуде УЋК да отвори своје архиве? Имам нека сазнања, а то је најновије, да је шпански контигент који је био смештен у Истоку дошао до неке УЋК архиве и предао је Међунардоном Црвеном крту. Зашто спречавају да се то обелодани?“ пита се Трифуновић видно узнемирен очигледним западном опструкцијом правде. Све то још више боли када сте свесни да се чини како би се циљеви терориста и њихових ментора коначно остварили.
Да, уместо спровођења правде спроводи се воља и остварују циљеви свирепих злочинаца и терориста.
Искуство које су протеклу деценију и по, у сусрету са такозваним Међународним комисијама, стекле породице српских жртава у најмању руку је – поражавајуће. Тако да закључак који би се могао донети о будућем развоју догађаја, ни мало није охрабрујући. Трифуновић, као један од актера приче о покушајима да се сазна истина о киднапованим и убијеним Србима, крајње је сумњичав. Одлагање суђења шиптарским зликовцима њему пре свега говори о не претерано скривеним намерама и заштити од стране светских „заговарача правде“.
„Зашто тај суд није радио од оснивања Хашког трибунала? Зашто није суђено злочинцима, иако је расветљено много нових недела, који су чинили злочине над Србима, шта се чекало? Зашто су и злочинци који су признали злочине над Србима, на пример у Клечки као браћа Мазреку, пуштени из српских затвора? Зашто није суђено Харадинају за кога се зна да је умешан, можда није учествовавао али је наредио, убиства у Радоњићком језеру где су пронађени остаци 29 тела. Ко је крив за Волујак, ко је крив за Клечку, ко је крив за све то? Даље, Дик Марти је доказао да је било трговине људским органима киднапованих Срба, Карла дел Понте је то потврдила и чак рекла да су многи докази у Хагу уништени. Ко је уништио те доказе, зашто су уништени? Ту истрагу је затим водио и амерички истражитељ Вилијамсон који је такође утврдио да је било трговине људским органима, шта је сад с тим? Ми немамо никакву повратну информацију о томе ни докле се стигло ни зашто је стало“ резигнирано се пита Трифуновић који иако жели да верује да ће коначно неко одговарати за злочине, не може то још увек.
„Једноставно им не верујем, зашто увек на челу било које комисије која се образује мора да буде Американац, Канађанин или Британац? Из мог личног искуства за ових 17 година како сам у овој причи ја још нисам чуо ни једног Американца, канађанина или Енглеза да нешто позитивно каже о Србима. Увек су причали потпуне неистине и измишљотине. Када су долазили у моју канцеларију, у Удружење породица киднапованих и несталих, увек их је интересовало више све остало него судбина киднапованих и несталих и расветљавање злочина“ закључује он.
Његове наводе немогуће је оборити. Више је него очигледно, а и чинило се отворено, да шиптарски злочинци не само буду ослобођени већ и да се нађу на неком од високих положаја унутар шиптарске заједнице.
Чак шта више, нико не помиње, ваљда трудећи се да афирмативно говори о том будућем Суду или просто из превелике жеље да верује у победу добра, истине и правде, обећање бивше шефице америчког конзулата у Приштини, Трејси Џејкобсон, да ће тај Суд обрадити свега десетак случаја и не више од тога а да ће он на крају „отклонити црну мрљу која стоји над „ОВК“ и никако се неће бавити славном борбом„.