Резолуција о неодложном формирању Међународне комисије за истрагу убистава и киднаповања новинара на Косову од 1998. до 2005. године.

Резолуција о неодложном формирању Међународне комисије за истрагу убистава и киднаповања новинара на Косову од 1998. до 2005. године.

Суочени са трагичном чињеницом да више од две деценије нико није одговарао за 19 од укупно 20 убистава, киднаповања и нестанака српских и албанских новинара и медијских радника и екипе немачког магазина Штерн, почињених између 1998. и 2005. године на Косову (једно убиство је решено пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ));

Забринуто констатујући да ниједна радња није предузета како би се злочинци привели правди ни након Резолуције Скупштине Европске федерације новинара донете маја 2018. године којом се тражи брза и ефикасна истрага ових злочина;

Узнемирени што ефикасних истрага није било ни након што су информације о овим злочинима укључене на Платформу Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара августа 2018. године;

Узимајући у обзир да је и децембра 2018. године Министарски савет ОЕБС-а усвојио Декларацију којим позива на јавно и недвосмислено осуђивање напада и насиља над новинарима и предузимање делотворних мера како би се окончала некажњивост злочина над новинарима;

Подсећајући да резолуције Савета безбедности Уједињених нација бр. 1738 из 2006. и бр. 2222 из 2015. осуђују насиље и злоупотребе почињене над новинарима и медијским радницима у ситуацијама оружаних сукоба, наглашавајући међународне обавезе да се стане на пут некажњивости и процесуирају одговорни за ова озбиљна кршења међународног хуманитарног права;

Подвлачећи да Резолуција Савета безбедности Уједињених нација бр. 1738 из 2006. године посебно подсећа потписнице Женевске конвенције да имају обавезу да траже и суде особе за које се тврди да су починиле или су наредиле извршење тешког кршења ових конвенција;

Истичући да Резолуција Савета безбедности Уједињених нација бр. 2222 из 2015. године поново потврђује да стране у оружаном сукобу сносе примарну одговорност да предузму све могуће  кораке како би осигурале заштиту и оних „који остварују своје право на слободу изражавања тражећи, примајући и ширећи информације на различите начине“, у складу са чланом 19 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, и даље наглашава обавезу чланица да спроведу непристрасне, независне и ефикасне истраге и да починиоце таквих злочина приведу правди;

Констатујући да је владавина права и истрага убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника била у директној надлежности мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК) која је имала извршну власт од 1999. до 2008. године;

Свесни да је од 2008. године извршна власт владавине права и самим тим и одговорност за истрагу и процесуирање ових злочина прешла у руке мисије Европске Уније (Еулекс) и да такође није довела до расветљавања ових злочина;

Имајући у виду да је борба против некажњивости злочина над новинарима и медијским радницима кључна и суштински важна за задовољење правде, али и неопходност за даљу заштиту медијских професионалаца, као и да је привођење правди одговорних за те злочине кључни елемент у спречавању будућих напада,

Скупштина Евроспке федерације новинара подсећа на ове чињенице и тражи: 

1. У најкраћем могућем року формирање међународне експертске Комисије која би истражила убиства, киднаповања и нестанке новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године:

– нестанак новинара Исмаиља Бербатовција 23. јула, 1998. године, када отишао на новинарски задатак;

– нестанак Ђуре Славуја и Ранка Перенића, новинарске екипе Радио Приштине, на новинарском задатку 21. августа 1998. код Велике Хоче;

– киднаповање новинара Небојше Радошевића и фотографа Владимира Добричића, на радном задатку 18. октобра 1998. године код Приштине;

– убиство новинара Африма Малићија, 2. децембра 1998. године у Приштини;

– убиство новинара и шефа Косовског информативног центра (КИЦ) Енвера Маљокуа 11. јануара 1999. године у Приштини;

– нестанак Љубомира Кнежевића, 6. маја 1999. у Вучитрну, дописника српског националног дневника „Политика“ и новинара „Јединства“ из Приштине;

-убиство двојице новинара „Штерна“, Габријела Гринера, Фолкера Кремера и преводиоца Сеноља Аљита, 13. јуна 1999. године код Призрена;

– убиство Александра Симовића Симе, новинара Медија екшн интернешенела, 21. августа 1999.  године у Приштини;

– убиство Криста Гегаја, уредника у РТВ Приштина, 12. септембра 1999. године у Истоку;

– убиство Момира Стокуће, фоторепортера, 21. септембра 1999. године у Приштини;

– нестанак Марјана Мелонашија, 9. септембра 2000. године у Приштини, новинара српске редакције Радио Косова;

– убиство Шефкија Попова, 10. септембра 2000. године у Вучитрну, новинара “Рилинђе”;

– убиство Џемаиља Мустафе, 23. новембра 2000. године у Приштини, новинара листа “Бота сот”;

– убиство Бекима Кастратија, 19. октобра 2001. године код Приштине, новинара листа “Бота сот”;

– убиство Бардуља Ајетија, новинара и колумнисте листа “Бота сот”, на кога је извршен атентат 3. јуна 2005. године код Гњилана, а преминуо је 25. јуна 2005. године;

 

2. Да у се у рад међународне Комисије за истраживање убистава, киднаповања и  нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, укључе експерти у овој области, представници међународних мисија које су у поменутом периоду били стубови владавине права на Косову ( УНМИК и ЕУЛЕКС), као и представници тужилаштва Београда и Приштине.

 

3. Да се представници Управог одбора ЕФЈ-а, у сарадњи са својим чланицама, активно ангажују на подизању свести и обавештавању јавности о 19 нерешених злочина убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, као и да се активно ангажују на стварању услова за формирање међународне Комсије за истраживање ових злочина.

 

4. Да тужиоци из Београда и Приштине сарађују директно или уз посредовање партнера од поверења обе стране, на истрази убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, као и да редовно обавештавају јавност о напретку на том пољу;

 

5. Да Специјални суд за ратне злочине на Косову својим мандатом обавезно обухвати и случајеве убијених и несталих новинара и медијских радника;

 

6. Да Уједињене нације спроведу закључке Саветодавне комисије Уједињених нација за људска права (ХРАП) објављене у периоду од 2010. до 2016. године, а у којима ХРАП констатује кршења Европске конвенције о људским правима у раду УНМИК-а, тражи решавање случајева убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника у периоду када је за истрагу злочина био одговоран УНМИК и позива мисију УН да јавно призна одговорност за пропуст да спроведе ефикасне истраге злочина током свог извршног мандата и одговорности;

 

7. Да Уједињене нације омогуће обештећење породицама жртава, као и да о томе обавесте јавност.

 

8. Да мисија ЕУЛЕКС и Савет министара ЕУ, под чијим окриљем је мандат ЕУЛЕX-а, има обавезу да јавно саопште због чега у извршном мандату ЕУЛЕКС-а владавине права на Косову нису спроведене ефикасне истраге убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника, почињених у периоду од 1998. до 2005. године, као и да Савет министара ЕУ истражи и установи да ли током извршног мандата за истрагу ових злочина, ЕУЛЕКС починио кршење Европске конвенције о људским правима.

 

9. Да ЕУ која је преузела обавезе да поступа у складу са међународним резолуцијама, у потпуности поштује ове резолуције и допринесе истрагама убијених, киднапованих и несталих новинара и медијских радника на Косову, као и да о предузетим корацима обавести јавност.

Скупштина позива Управни одбор ЕФЈ-а да у сарадњи са другим организацијама, удружењима, Саветом Европе, Уједињеним нацијама и ОЕБС-ом и другим међународним телима редовно прати истраге ових убистава, киднаповања и нестанака и да о томе обавештава јавност.

Оставите одговор