Нека их стигне правда и до краја живота прате јауци и крици њихових жртава
Хоће ли коначно бити правде за жртве ОВК? У понедељак почиње суђење бившим командантима у Хагу за ратне злочине и злочине против човечности, а недавно су први пут јавно објављена имена 102 жртве за које се терете лидери ОВК Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими.
С друге стране, како наводе из Удружења породица несталих и киднапованих на КиМ на њиховом списку има више од 1.000 имена од чега се готово 600 и даље води као нестало.
Међу именима жртава ОВК налазе се и Костићи. Трагедија ове породице је добро позната, чак 15 Костића је киднаповано и убијено 1998. године од стране ОВК. Олгица Божанић, рођена Костић, испред Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији каже да породице траже само две ствари – истину и правду.
„Све наше породице, откако се десила трагедија да су остали без својих чланова које су отели припадници ОВК, траже истину пре свега. То нам је приоритет, а онда правда. Сада је дошао тренутак неког новооснованог суда, а ми смо као удружење сарађивали са свим судовима и тужилаштвима у претходном периоду. Сада су подигли нову оптужницу против челника ОВК и осталих. Очекујемо да тужиоци и судије буду непристрасни, да се донесе правда за наше жртве, јер протеклих година на жалост за наше жртве нико није осуђен. Били су вођени процеси пред бившим међународним трибуналом, али тада је постојало временско ограничење до доласка Кфора, а нажалост имамо највећи број пријављених случајева након доласка међународних снага и за ту врсту злочина први пут је подигнута оптужница као и за период 1998. године“, каже Олгица за Косово онлајн.
Олгица Божанић се налазила у Ораховцу када је ОВК упала 17. јула 1998. године, а тек 21. јула српске снаге су успеле да евакуишу цивиле.
„ОВК је тада напала и сва српска домаћинства у Ретимљу и Оптеруши, селима код Орахова. Први је убијен мој стриц Анђелко Костић, киднаповано је и четири Божанића, од којих је најмлађи био Немања који је 5. маја напунио 16 година. Сви Срби су киднаповани и пребачени у приватне логоре и затворе. У то време на терену су били представници међународног Црвеног крста и када је 21. јула једна група ослобођена група цивила са монасима у тој групи од 35 људи, били су моја мајка и бака, стрине и јетрва. Прикупљала сам информације од њих шта се догодило, имали су поверења у мене и припала ми је улога да будем та особа која ће то све бележити. Из љубави према мојој браћи Лазару и Тодору, и даље сам активна у овом Удружењу породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, чиним све што могу, пратим све ситуације које се дешавају“, каже Олгица.
На питање да ли су је контактирали из Специјалног суда, наша саговорница каже да су их контактирали као Удружење.
„Постоје обрасци који су породице попуњавале и слале специјализованих већима за добијање статуса жртве, али на жалост неке породице су добиле негативан одговор. Пре пар недеља објављен је списак жртава, ту су и моји Костићи и Божанићи. У оптужници се виде да се оптужени из ОВК терете за мучење, злостављање, протеривање, убиства и што је најгоре посмртни остаци су разнесени експлозивом како би се сакрили трагови злочина, јако мало узорака је било могуће идентификовати за ДНК анализу. Тешко смо поднели тракве информације, доживели смо јаке трауме. Моја мама је гледала како је два сина убацују у камион, те стрине су по два сина, онда у породици Костић имамо Димитрија са два сина – Сашко и Југослав. Југослав је први отет, његови родитељи који су у међувремену преминули нису хтели да дају крв за ДНК, нису могли да се помире да су остали без оба сина“, додала је она.
Божанић се нада да ће овога пута, Специјални суд у Хагу за разлику од претходних трибунала звати и сведоке српских страдања.
„Ја нисам сведок очевидац, моја мајка која има 85 година, давала је изјаве када је тужилац био Клинт Вилијамсон. Након извештаја Дика Мартија прикупљане су изјаве од породица. Надам се да ће њену изјаву да користе, она да буде присутна да потврђује да су јој синове отели и да се злочин догодио. Први Хаг је није позвао да сведочи, ниједног нашег сведока нису звали током процеса“, нагласила је она.
У недељу ће у Приштини бити одржане демонстрације у знак подршке бившим командатима ОВК.
„За нас је то нормално, живели смо тамо, знамо. Имају огромну подршку међународних представника, трудиће се да оправдају те злочине. Мислим да нигде у свету не постоји међунардно право које дозвољава да се без разлога малтретирају цивили, протерују са својих огњишта…Тешко ми је да изговорим, али неке наше мученике су користили у трговини органима. У извештају Дика Мартија помињу се нека имена која се налазе на нашем списку. Живи су заробљавани, одвожени до Албаније. Скоро је био филм „Жута кућа“, породице из нашег Удружења су говориле у њему. Проблем је када год имамо састанке и конференције, немамо потврду када ће урадити проверу локација где су сахрањивана тела након вађења органа. Нико није проверио терен у Албанији, иако постоје сателитски снимци. Наше тужилаштво је покушавало да ступи у контакт са Министарством правде Албаније, али нисмо добили потвтрду да су те локације претражене. Када би се нашли посмртни остаци, то би оставило места да се подигну додатне оптужнице. Овако је на оптужници 101 име, иако на списку имамо више од 1.000 лица српске националности, а више од 500 их се и даље води као нестало. На оптужници се налазе и имена људи, који нису сахрањени, њихове породице нису добиле никакве посмртне остатке. Можда тужилаштво има неке доказе који нису нама доступни“, истакла је Божанић.
И на крају, Олгица Божанић открива да се плаши само још једне ствари.
„Као сестра, плашим се само да не објаве неки снимак ликвидације, како су их злостављали, како је брат за братом јаукао, отац за сином и син за оцем. Ово друго сам све преживела, али не знам како бих то поднела. Како би то мој мозак, организам поднео. Нека само оне који су наређивали и који су учествовали у злочинима стигне правде, док су живи нека их прате њихови јауци и крици за помоћ“, завршава Олгица.
Извор: www.kosovo-online.com