У недељу, на празник Светих апостола Архипа, Филимона и Апфија посетио сам жуту кућу у селу Рипе, у Албанији, која је служила као привремени логор за Србе и у којој су им вађени органи, гробље на коме су били покопани а које се налази у истом селу, недалеко од ове крваве куће, и затвор у граду Бурељ који је такође означен као једно од места где су им експлантирани органи.
Како је о овој теми доста писано и како су ти чланци доступни јавности овде нећу писати о свим детаљима већ ћу изнети само део извешаја Дика Мартија који се односи на жуту кућу и Бурељ.
Моји мотиви за посету жутој кући која, иако не по броју, али по начину окончања живота свакако спада у једно од места најстрашнијег страдања Срба били су светосавски и национални.
Због чега кажем да је ово једно места где су Срби страдали у највећим патњама? Због тога што су многи од њих знали да ће њихова тела бити сечена ради вађења органа али вероватно не и да ли ће их сећи живе или мртве. Немогуће је и замислити како су се у тим тренуцима осећали ови мученици и степен бола, очајања и страха који су трпели.
”Постоје снажни показатељи, из сведочења извора која смо прибавили, да су у процесу пресељавања кроз места транзита бар неки од ових заробљеника постали свесни крајње судбине која их чека. Речено је да су неки од ових заробљеника у објектима за притвор где су држани у домету чујности других особа којима се трговало, и у току транспорта, молили своје тамничаре да буду поштеђени судбине „сецкања на комаде“,” пише, између осталог, у извештају Дика Мартија.
Ово потврђује и исказ заштићеног сведока српског Тужилаштва за ратне злочине:
”Приметио сам да младић на столу није Албанац. “А како сам то приметио? Па тако што када сам му се приближио, он се отимао, и они који су га држали су га чвршће држали. Почео је да запомаже, позивајући бога, молећи: ‘Боже, немојте ме заклати, немојте ме убити!”
Љубав Цркве према своме детету не престаје ни пошто се његово тело преда земљи а ту љубав показујемо молитвом за њих.
Као православни хришћани морамо бити свесни да смо са нашим умрлима, како каже Свети владика Николај Охридски и Жички, ”рођаци и један недељиви живи организам, једна иста жива Црква.”
”Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна. Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна. Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима. Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?
Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим.
Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова.
Учинити задужбину своме велико је дело, а још веће учинити несвоме, непознатоме. А душе умрлих веома су осетљиве на сваку добру реч и на свако добро дело, намењено њима. Милост годи и мртвима као и живим. Но живи често заобрављају указану им милост, мртви никад.
Заповест Господња: Љуби свога ближњега као себе самога односи се на упокојене исто онако као и на живе, и још више на упокојене у колико је њих више од живих. И они су наши ближњи, наши најближи.
Сама реч сахрана /сахранити/, ова богонадахнута реч сељачка, казује нам суштину гробља. Сахранити значи сачувати. Гробље је, дакле, хранилница, или чуваоница. Чега? Наших ближњих, отаца и браће наше, највећега блага на земљи, блага Божјега. Свако друго материјално благо на нама и око нас не вреди једнога гробља хришћанскога, ни најмањега” пише Свети Владика Николај.
Због тога сам најпре посетио гробље у селу Рипе (Rripë) да се помолим како за душе мученика покопаних на њему тако и за душе оних који покопани на другим местима у Албанији.
Наиме, сведок бр. 3, из документа УНМИК-а, описао је један излет где је возио претпостављеног оперативца УЧК до куће јужно од Буреља. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око километар од те куће.[1]
Реч је управо о селу Рипе и жутој кући, и гробљу које се налази неколико стотина метара од ове крваве куће.
Координате гробља су: 41.549817, 20.011814.
Црвеном стрелицом је на сателитском снимку означено гробље а плавом стрелицом смер из кога се долази ка гробљу, било да се долази из Буреља (Burell) или Клоса (Klos).
У питању је локални пут ка селу Рипе на који се скреће са пута SH6 који повезује Бурељ и Клос.
Гробље се по величини подудара са описом сведока бр. 3, односно на њему је могуће сахранити 20 особа а у случају да се у једну гробницу смешта истовремено више од једног тела, могуће је на целом гробљу сахранити и више од двадесет људи.
Између гробница и споменика локалног становништва приметан је већи број хумки које су са бочне и чеоне стране обележене већим каменовима.
Нисам имао времена за подробно истраживање и покушај да пребројим хумке. Пажњу су ми посебно привукле две. Једна је у облику бетониране гробнице, шира од једног гробног места, али без икаквог обележја, при чему је део бетонске плоче проваљен што заједно са њеним укупним изгледом указује на лош квалитет бетона. На двема гробницама између којих се налази су мермерни споменици а на гробницама цвеће, што указује на поштовање према онима који су ту сахрањени. Због чега је онда гробница између не само без обележја већ и направљена без посебне пажње и од лошег материјала? Можда због тога што бетон има функцију да прикрије и отежа приступ телу а не да украси и покаже љубав и поштовање према умрлом?
Друга хумка, такође необележена, налази се између хумки које су обележене само обичним већим каменовима, облутцима, а разликује се од њих по томе што је чеони део обележен комадом тање мермерне плоче уместо камена и делује да је нешто млађег датума од осталих.
Ова гробница ме је подсетила на вест из 2017. године када је бивши премијер Албаније Сали Бериша изнео информацију да му се обратио полицајац који ради на граници Косова и Албаније и упозорио га да се тим путем кријумчаре деца, односно особе млађе од 18 година, ради трговине органима и од њега затражио помоћ, при чему се поново помињала жута кућа.[2]
Оно што је још важно напоменути у вези са гробљем у селу Рипе јесте да се, по мом мишљењу, тела још увек налазе тамо. Наиме, у извештају Дика Мартија се каже да су тела откопавана и пресељавана али у том случају гробнице не би биле и даље обележене каменовима. Осим тога, са пута сам на неколико места у селу видео по једну-две гробнице са споменицима па се поставља питање због чега ти покојници нису сахрањени на сеоском гробљу? Уколико су сахрањени након дешавања у жутој кући, што би могло да се утврди на основу датума на споменицима, онда је одговор јасан – јер се тела Срба и даље налазе на гробљу.
”Постоје значајни елемнти доказа да је мали број заробљеника ОВК, укључујући и неке од отетих Срба, дочекао смрт у Рипеу, у или у близини К. куће. Сазнали смо о овим смртима не само кроз сведочења бивших војника ОВК који су рекли да су учествовали у затварању и транспортовању живих заробљеника, већ и кроз сведочења особа које су независно присуствовале закопавању, откопавању, пресељавању и поновном закопавању лешева заробљеника, и док је ОВК била у кући, и у периоду пошто је ОВК напустила К. кућу и породични становници куће се вратили”, каже се у извештају Дика Мартија.
”К. кућа” која се помиње у извештају је жута кућа а назива се овако јер припада породици Катучи.
С обзиром да сам морао да пожурим и одем пре него што потпуно сване и село се пробуди нисам имао времена да проверавам датуме на поменутим споменицима дуж пута, нити сам имао времена да одем до језера на врху села које би такође могло да се користи као гробница за тела убијених.
Осим тога, гледао сам да ли ће се негде видети нека кост коју бих понео на ДНК анализу. Иако је мала могућност за такво нешто нисам хтео да у потпуности одбацим ни ту могућност. Нажалост, ништа нисам нашао.
На ове речи да сам морао да пожурим морам да додам да сам тамо тамо стигао пре сванућа како бих смањио ризик да моје присуство буде примећено.
Један од најзначајних људи који су открили трговину органима и саму жуту кућу је амерички новинар Мајкл Монтгомери. Он је иницирао истрагу о којој ћу рећи нешто више у наставку а о својој првој посети жутој кући он каже: ” И тако смо ту стали. Али онда су нас окружили сељани и људи су постављали питања, и схватио сам да ми није пријатно да овим људима кажем да сам новинар и због чега сам ту. Мислим, нисам се осећао сигурно.”[3]
До жуте куће се долази тако што се продужи поред гробља ка селу Гуре е Вогел (Gurrë e Vogël) а затим скреће на макадамски пут који се одмах и рачва. Пут који се одваја улево води до жуте куће а координате су: 41.545572, 20.000372
Пре него што наведем део извештаја Дика Мартија који се односи на Бурељ и жуту кућу рећи ћу укратко нешто о другом мотиву који ме је довео овде.
Тај мотив је неиспуњена обавеза наше државе да ови злочини буду до краја истражени, да сазнамо што је могуће више о овим злочинима, не само у жутој кући, да дођемо до посмртних остатака мученика како би их достојно и на хришћански начин сахранили. Осим тога, уз помоћ ДНК анализе би се извршила њихова идентификација и на тај начин чланови њихових породица макар ослободили неизвесности.[4]
”Нека нада постоји, али како време одмиче, све сам више сигурна да је мој отац киднапован због трговине органима, био је млад, тих дана требало је да прослави четрдесети рођендан. Недавно су нас посетили из Хашког трибунала, поново узимали податке, нису рекли зашто. Драго ми је што ће његова судбина бити тема филма, да људи знају шта се догодило. Ово… поводом снимања филма „Жута кућа“ у продукцији РТС-а каже Катарина Витошевић из Ораховца. Њен отац Синиша киднапован је са пријатељем Градимиром Мајмаревићем 22. јуна 1999. на путу ка Великој Хочи.” [5]
У монографији ”Отета истина” Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији каже се:
”Насилни нестанци на Косову и Метохији почели су (према нашој евиденцији) у априлу 1998. године, а последњи насилни нестанак пријављен је Удружењу у децембру 2000. године. (…) Киднаповања и нестанци чланова наших породица догађали су се свуда. Киднаповани су на улици, под претњом извођени из кућа, са радних места (болница, фабрика, канцеларија…), на путевима (из воза, аутобуса, аутомобила…).”[6]
На основу статистичке обраде коју је сачинило ово Удружење, од укупног броја киднапованих и несталих лица, 20% је нестало пре НАТО агресије, 5% за време агресије а 75 % након доласка мировних снага. [7]
Према одређеним подацима више од 572 Срба на Косову и Метохији и даље се води као нестало. [8]
Коначно, кажњавање одговорних за ове злочине има за циљ превенцију будућих сличних злочина.
Агресивна кампања која се последњих година води и у Србији[9] у циљу донорства органа, праћена доношењем одговарајућег закона[10], при чему критичари донорства као један од разлога против наводе управо потенцијалну трговину органима, као и најновија саопштења званичника Руске Федерације[11] о трговини органима у коју су умешане званичне институције Републике Украјине, при чему се наводе и конкретне цене органа, показују да је тржиште људских органа и трговина њима у експанзији и да неки нови рат до кога би дошло на нашим просторима носио отворену опасност да би не само српски војници и полицајци већ и цивили, укључујући жене и децу, били потенцијалне жртве трговине органима.
Откривање и кажњавање одговорних за трговину органима Срба отетих на Косову и Метохији имало би функцију одврћања од истоветних злочина у будућности. Штавише, већ и само откривање свих детаља о овој трговини значајно би допринело томе да се ризик од понављања оваквих злочина сведе на мању меру.
И обратно – незаинтересованост Републике Србије је јасан знак учесницима на тржишту органа да су Срби погодан избор јер носе мали ризик да ће злочини над њима бити истражени и кажњени.
Посета жутој кући ме је уверила да до информација о дешавањима у њој и местима где су покопана тела може да се дође без већих препрека. Претпостављам да исто важи и за још неке од логора на територији Албаније.
Оно о чему не могу да пишем јесте шта ме је током обиласка села Рипе и жуте куће навело на овај закључак, као ни о начину да се дође до тих информација.
Оно о чему могу да нешто кажем јесте начин на који не може да се дође до тих информација. На који то начин не може да се дође до информација? Не може дипломатским и званичним путем.
Чињеница је да је Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије водило истрагу[12], не улазећи у питање искрености и упорности да се постигну неки значајни резултати.
Оно што представља препреку јесте то што менторима независног Косова, а то су САД, Немачка, Велика Британија али и друге земље НАТО-а и ЕУ, не одговара да се открије истина због њихове умешаности у ове злочине. Подсетимо само на податак који смо претходно навели да чак 75% киднапованих и несталих потиче из периода након доласка тзв. мировних снага на Косово и Метохију.
Осим тога, познато је да се у везу са трговином органима, не само на Косову и Метохији, доводи у везу[13] и међународна НВО Лекари без граница чији је један од оснивача био и Бернар Кушнер.[14]
О разлозима Републике Албаније против спровођења истраге сувишно је и говорити.
Коначно, резултати истраге би угрозили ”нормализацију односа” Републике Србије и самопроглашене Републике Косово, угрозили би ”регионални мир” који се манифестује и кроз успостављање ”Отвореног Балкана”.
Осим тога, пуна истина о овим нечувеним злочинима би битно нарушила наметути наратив о Србима као искључивим кривцима и злочинцима у ратовима на простору СФР Југославије и поставила пред јавност питање учешћа горе поменутих земаља у свему томе а посебно у вези са Косовом и Метохијом ако се узме у обзир да су највиши званичници и бројни политичари ове самопроглашене државе (Хашим Тачи, Кадри Весељи, Џавита Хаљити, Шајип Муја, Азем Сиља, Фатмир Љимај итд. док се Рамуш Харадинај доводи у везу преко брата Даута Харадинаја) били директни учесници трговине органима.
Овде сам навео разлоге врло кратко и упрошћено, не улазећи у детаље. Све наведено потврђује и Дик Марти у свом извештају:
”Поједини представници међународних институција нису крили своју неспремност да се ухвате у коштац са тим чињеницама: “Што је било, било је”, говорили су нам. “Сада морамо да се окренемо према будућности.” Власти Републике Албаније тврдиле су да њихова земља није била поприште сукоба, те да стога немају разлога да отварају истрагу. Српске власти су реаговале, додуше са закашњењем, али до сада нису постигле никакве значајне резултате.”
Говорећи конкретно о жутој кући Дик Марти у Извештају каже:
”У фебруару 2004, истражитељски тим састављен од представника МКТЈ и УНМИК-а извршио је, уз присуство новинара, увиђај на лицу места. Тај увиђај се заправо не може сматрати форензичким испитивањем у правом смислу речи и у складу са свим техничким прописима. Уцесници увиђаја на лицу места са којима смо разговарали изричито су осудили известан недостатак професионализма, нарочито у погледу узимања узорака и бележења научних опсервација. (…) Албански истражитељ који је учествовао у поменутом увиђају на лицу места чак је пожурио да јавно саопшти како нису пронађени никакви трагови.”
Коначно, како каже Марти, и тако прикупљени докази су на крају уништени:
”Елементи доказа пронађених на локацији Рипе у Албанији уништени су, те су као такви постали неупотребљиви за детаљније анализе. Није вођена никаква даља истрага у вези са овим случајем…”
Према томе, до истине се може и мора доћи на други начин а он зависи искључиво од воље званичника Републике Србије.
Ево шта амерички новинар Мајкл Монтгомери, кога смо претходно помињали и који је не само иницирао ову истрагу већ и био присутан током ње, говори:
”Стигло је још неколико сељана. Била је то врло чудна сцена. Тим је одмах кренуо на посао и у року од неколико сати открио је неколико занимљивих ствари. Нашли су неке кесе за инфузију које су биле напољу у прљавштини испред куће. Пронашли су инјекционе лекове који су биле у смећу. Утврдили су да се неки од тих лекова могу користити као релаксанти мишића током хируршких операција.
А онда је можда најчудније било током ноћи. Вратили смо се у кућу и тим је одлучио да тестира неке површине, подове у кући, а користили су супстанцу звану луминол, која осветљава места на којима је можда било крви. Тако је овај тим почео да прска у дневној соби, и на наше чуђење, доста пода се осветлило.
Било је индиција да је на том поду било доста крви, али било је једно место, и то је била средина пода и била је нека врста правоугаоног места где није било никаквих назнака крви. Да ли је то био операциони сто? Нисмо знали. Исто тако чудно, када је вођа тима почео да пита чланове породице зашто је можда на овом поду крв, они су давали различите одговоре. Један од мушкараца који су живели у кући је рекао да му се жена породила у соби и то је, по његовом мишљењу ваљда објашњавало зашто је на поду било трагова огромне количине крви. Нажалост, његова супруга је противречила томе следећег дана. А онда је човек рекао, па ми кољемо животиње у тој просторији у част муслиманског празника, што је изгледало стварно чудно да кољете животиње у својој дневној соби.
Није било убедљивог доказа ни за шта. Било је примамљивих очигледности, али нисмо знали.
Док смо се возили, враћајући се на овај прљави пут група сељана мушкараца сишла је на пут и блокирала нам излаз.
Рекли су врло јасно да се овде ништа није догодило, нико није доведен овде и у суштини сада је време да одемо. Мислим да је порука била, не желимо да вас видимо овде. (…)
Оно што смо сазнали много година касније јесте да УН и Хаг нису урадили ништа са тим доказима.”[15]
Оно што ме је посебно погодило и што је за мене несхватљиво јесте изјава Мухарема Ибраја да су неки од отетих Срба у Албанији били живи још 2003. године.[16]
Док год се према сваком српском животу не будемо односили као према највећој драгоцености нећемо престати да будемо жртве готово непрекидних насиља, етничких чишћења и геноцида, било да је реч о територији Косова и Метохије или Републике Српске Крајине.
Да подсетимо, 2001. године је донет Закон о амнестији захваљујући коме се на слободи нашао велики број Албанаца, међу којима и Аљбин Курти и браћа Мазреку. Због чега нису искоришћени за замену за Србе у Албанији?
На пут нашем физичком уништавању ћемо стати онда када угроженост макар једног српског живота прихватимо као довољан разлог за не само енергичну дипломатску акцију већ, у крајњем случају, и објаву рата (casus belli).
У наставку ћу навести део извештаја[17] Дика Мартија а након њега и изјаву заштићеног сведока о томе како је вадио срце једном Србину.
Из Извешаја Дика Мартија о жутој кући:
” У току наше истраге, установили смо да су најмање три извора чија смо сведочења добили несумњиво била физички присутна у кући породице К. у месту Рипе близу Буреља (много пута помињана “жута кућа”) у контексту криминалних подухвата ОВК током којима су присуствовали.
Сваки од ових извора је био у стању да исприча јединствене и специфичне детаље у вези са прецизном локацијом и изгледом куће, пореклом власника, особљу ОВК постављеном тамо, и карактеру и командовању илегалним активностима које су се одвијале у кући у периоду од 1999. до 2000.
На основу ових сведочења, може се закључити да је К. кућа била заузета од стране и под контролом ОВК који су били део мреже која је деловала кроз већи део северне половине Албаније.
Мала група команданата ОВК је наводно наредила и надгледала вишеструке испоруке цивилних заробљеника у К. кућу током периода до године дана, од јула 1999. до средине 2000. Већина ових заробљеника је била отета из поровинцијских области јужног Косова и доведена у Албанију помоћу метода транпсорта описаних у овом извештају. За разлику од оних који су држани у Кукесу, затвореници који су довођени у Ррипе су били преовлађујуће етнички Срби.
Додатно, извори блиски ОВК су говорили о великом броју жена и девојака којима се трговало које су довођене у К. кућу, где су биле сексуално искоришћаване од стране особља ОВК, али и од стране неких мушких чланова заједнице Ррипеа.
Током периода у којем је ОВК одржавала присуство у кући, ћутање становника Ррипеа о присуству јединица ОВК и њиховим активностима било је, према нашим изворима, постизано претњама, али такође и “исплатама” које су укључивале велике суме новца, као и слободан приступ алкохолу, дрогама и проституткама.
Наши налази у вези са К. кућом изгледа да у великој мери потврђују налазе тима новинара истраживача који су радили за продуценте докуменарца који су били у Сједињеним Државама “Амрицан Радио Wоркс”. Ови налази су сумирани у поверљивом интерном допису поднесеном УНМИК-у 2003., што је заузврат покренуло раније поменуту истражитељску мисију К. куће.
Ипак, сведочења која смо сакупили су такође открила димензију деловања ОВК у К. кући о којој раније није извештавао ни тим АРW-а, нити се помиње у мемоарима вишег главног тужиоца МКТЈ-а, Карле дел Понте, или у даљим “окткрићима” у медијима.
Оперативци ОВК заправо не само да су остављали заробљенике у Рипеу, већ су изгледа купили заробљенике из Рипеа, за транспорт даље у друге затворске објекте. Према сведочењима возача умешаних у транспорт заробљеника, неке особе које су покупили у Рипеу су биле исте особе које су довели са Косова, док су други стизали у Рипе са других страна, за које возачи никад нису сазнали.
К. кућа стога није била била крајња тачка, или коначна дестинација, у овој удруженој мрежи објеката за притвор и транспорта заробљеника. Њена прецизна улога, њена важност у целој операције, можда је претходно била погрешно схваћена.
К. кућа је изгледа више имала карактер „успутне станице“, у којој су заробљеници држани у транзиту до своје крајње судбине, и према одређеним изворима, повргнути привдно чудним облицима „порцесирања“ / „филтрирања“, укључујући тестове крви и физичког стања.”
У наставку ћу навести део сведочења заштићеног сведока Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије, емитованог на РТС-у у емисији ”Анатомија злочина”, о томе како је једном Србину који је, како он процењује, имао отприлике 19-20 година, вадио срце.
„Обучавали смо се како да, уколико је потребно, неки део тела, да кажемо или бубрег или срце, или плућа, како да се трансплантирају са једнога на други. Зашто смо то учили? Речено нам је да је то због тога што је у то време свугде била српска полиција и српска војска, па нисмо могли да наше рањене водимо у јавне болнице.
Почели смо обуку када је лекар, сада познат у свету и на Косову, причао како се ради трансплантација, како се вади срце из тела и како се оно вакумира у једну пластичну кутију, затим како треба нека уља, неке медицинске течности да се ту ставе, након два сата, или, не знам тачно
Након неколико минута довели су једног младог момка, отприлике 19-20 година, био је везан позади, затвореник. Приметио сам да он није војник ОВК и наравно нисам имао право да питам, јер ко сам ја, био сам млад а ту је било надређених. Они су му скинули те повезе, два војника која су га довела. Ухватили су га и ставили на клупу, како се иначе поставља у положај пацијент. Затим су звали другу двојицу да му држе ноге да се не би померао. Овај лекар који ме је обучавао поцепао му је мајицу на два дела и предњи део тела остао је као од мајке рођен.
Један од лекара донео је црну торбу, као лекарску. То је било нешто ново за мене. Из те торбе је извадио неку опрему која је била замотана. Ту сам први пут видео скалпел, ножеве, средства за операцију. (…)
Дали су ми скалпел. Ту ми је почела мука, гађење. Кад кажем мука, мислим од те једне ситуације као ружан сан, ноћна мора бескрајна. И сада се сећам тога и сада, и у телу и у мислима ми се поново јавља тај осећај. Рекао ми је на телу шта треба да радим, да направим једну линију, да га посечем, да направим операцију једном равном линијом, резом, од почетка гркљана до краја ребара. Пре него да то урадимо, овај познати доктор, који ми је говорио, донео је једну кутију. А у тој кутији су биле газе и једна бела стаклена боца, из које, када смо почели да га чистимо пре прављења реза, приметио сам да се осећа мирис алкохола.
Приметио сам да младић на столу није Албанац. “А како сам то приметио? Па тако што када сам му се приближио, он се отимао, и они који су га држали су га чвршће држали. Почео је да запомаже, позивајући бога, молећи: ‘Боже, немојте ме заклати, немојте ме убити!
И почео сам како ме је учио на обуци да леву руку ставим на груди да држим, а десном руком узимаш скалпел да повучеш. Леву руку сам ставио на његове груди и кренуо сам да режем. Када сам стигао до доле, крв је почела да липти. Пошто сам га посекао, негде на половини, он је почео да вришти да га не кољемо не убијемо, ту је изгубио свест, не знам јел изгубио свест или је умро, ја не знам, јер нисам био при себи.
Када сам то завршио речено ми је да направим још једну линију доле, попречно, и ту сам тако засекао и другу линију. Трећу линију је требало горе урадити а то је урадио сам лекар, пошто је видео да ми рука дрхти и да сам био преплашен. Рекао ми је “не брини се, ја сам ту.
Он је то урадио брзо, пошто је ту линију урадио лекар је прешао на другу страну, а ја сам био када се гледа од врата, на десној страни. Лекар је потом прешао на леву страну и пре него да је ухватио, непријатно ми је да причам о овоме, тада је поново дошло до препирке лекара са оним његовим рођаком или шта већ. Он је заборавио инјекције и маказе којима се секу ребра.
Да бих што пре изашао из те муке и ситуације, помислио сам шта да радим а имао сам један бајонет калашњикова, који је могао да се претвори, јер је специфичан, да се претвори у маказе, и да бих што пре одатле отишао и да бисмо завршили, ја сам направио од бајонета маказе.
Ставио је своје руке под ребра и рекао ми је “само ти иди куда иде моја рука, и ту посеци, само клизи по мојој руци”.
Како да вам кажем, треба да кажем свакако, на десној страни је рекао „посећи ћемо нешто изнад где се налази хрскавица, где се ребра и тело вежу”, да се раздвоје, и говорио је „да пазим да не оштетимо нешто” а тај орган је био срце. Тако сам и поступио.
Пошто је прешао на другу страну обе руке је завукао у тело, повукао и отворио тело. Ту је дошао и други лекар и рекао ми је “што пре да се заврши, немамо пуно времена”, док је овај познаник лекара донео једну кутију, отворио и ставио близу мене.
Био сам јако престрављен. Рећи ћу вам разлог зашто је дошло до неспоразума између њих, између лекара, један од њих је заборавио штипаљке за „вене”, да не крвари из вена (крвних судова). Требало је да узмемо најлон, који је као од штапа за пецање, а то ми је дао тај млађи познаник главног лекара, да би на сваком месту подвезали по два веза и онда, односно три пута по два веза, и затим смо прекинули. Посекли смо те вене и када сам ухватио срце оно је и даље подрхтавало. Не знам како сам то урадио. Ставио сам га у кутију коју је убрзо донео познаник лекара, који је био мог узраста, и донео је три неке боце.
Тада сам знао за тај фрижидер и знао сам шта је у њему, мислио сам да ће то бити за оног старешину кога смо довезли у војну болницу, али нам је он умро на путу, можда је то њему било намењено, па сам мислио да ће то ићи у Тирану, али не, није се тако десило.”
Према речима сведока, наставили су пут за Ринас, тј. за аеродром у Ринасу.
“Када смо тамо дошли, када су се отворила врата аеродрома дочекала нас је албанска војска у униформама. Ту смо видели један авион. (…) Тамо, колико сам ја могао да опазим, тај авион који сам видео био је мали, није транспортни већ више приватни, видео сам турску заставу. Онда сам схватио о чему се ради, да се не ради о отаџбини већ се ради о бизнису. О трговини органима. Продаји. Не ради се о идеалима које сам ја имао већ о нечему ружном”, навео је заштићени сведок.
Део опсервације о условим држања и транспорта заробљеника из Извештаја Дика Мартија:
”Заробљеници су наводно држани изоловано под константном оружаномс тражом у овим затворским објектима, или у собама које су биле до главних зграда, или у амбарима, гаражама, сладиштима или другим придруженим стурктурама намењеним за складиштење.
Током транспорта између ових зграда, заробљеници су рутински гомилани у комбије и камионе, руку везаних на леђима и везани за унутрашње делове конструкције возила.
Возачи ових комбија и камиона – од којих ће неколико постати кључни сведоци шема описаних злочина – видели су и чули заробљенике у великим патњама током транспорта, посебно због недостатка довољне количине вадуха у њиховом одељку возила, или због психолошког мучења због судбине за коју су мисли да их очекује.
Последња и најуочљивија подгрупа заробљеника у послератном периоду, не и мање значајна због своје судбине је веома сензационализована и широко погрешно сваћена, а састоји се од заробљеника за које сматрамо да су били „жртве организованог криминала“. У овој подгрупи је шачица особа за које смо установили да су одведене у централну Албанију како би биле убијене непосредно пре вађења бубрега у провизорној операционој клиници.
Заробљеници у овој подгрупи су несумњиво имали најужаснија искуства у заробљеништву ОВК. Према сведочењима извора, заробљеници „профилтрирани“ у ову финалну подргупу су првобитно одржавани у животу, добро храњени и дозвољено им је да спавају, и третирани су од стране стражара и следбеника ОВК са релативном суздржаношћу, а који би их иначе неселективно пребијали.
Како нам је речено, сваки заробљеник је пролазио бар кроз два транзитна објекта за притвор, или „успутне станице“, пре испоруке у операциону клинику. Те „успутне станице“, које су изгледа контролисали опреативци и сарадници ОВК, повезани са „Дреничком групом“, налазиле су се између осталог на следећим затворским локацијама:
На последњој локацији коју смо открили у нашој истрази, Фуше-Крује, је процес „филтрирања“ наводно достизао своју крајњу тачку, и малу, одабрану групу заробљеника ОВК који су били доведени довде је сустигла смрт.
Постоје снажни показатељи, из сведочења извора која смо прибавили, да су у процесу пресељавања кроз места транзита бар неки од ових заробљеника постали свесни крајње судбине која их чека. Речено је да су неки од ових заробљеника у објектима за притвор где су држани у домету чујности других особа којима се трговало, и у току транспорта, молили своје тамничаре да буду поштеђени судбине „сецкања на комаде“.
Најкасније када им је шприцевима вађена крв за тестирање (корак који се чини да је био близак „одређивању типа ткива“, или утврђивању компатибилности ограна за трансплантацију), или када су их физички прегледали људи који се спомињу као „доктори“, заробљеници су морали да буду свесни да су третирани као нека врста медицинске робе. Извори описују да су такви тестови и прегледи вршени и у Рипеу и у Фуше Крује.
Сведочења на којима смо засновали наше налазе говоре веродостојно и доследно о методологији којом су сви заробљеници убијани, обично пуцњем у главу, пре него што су их оперисали како би се узели један или више ограна. Сазнали смо да је ово првенствено била трговина „бубрезима лешева“, тј. бубрези су вађени постхумно; није то био склоп напредних хируршких процедура које захтевају контролисане клиничке услове и, на пример, екстензивну употребу антестетика.
Заробљеници који су довођени до области Фуше-Крује (што је укључивало мукотрпну вожњу од неколлико сати из Рипеа и Буреља) су прво држани у објету „сигруна кућа“. Власник овог имања био је етнички Албанац које наводоно делио и кланске везе и везе огранизованог криминала са члановима „Дреничке групе“.
Како и када би било потврђено да су хирурзи за трансплантацију били у могућности и спремни да оперишу, заробљеници су довођени из „сигурне куће“ појединачно, по кратком поступку их је убијао стрелац ОВК, а њихови лешеви су брзо транспортовани у операциону клинику.
Хируршке процедуре које су затим извођене – вађење бубрега из лешева, пре него операције на живим даваоцима – су најчешћи начин на који се долази до донорских ограна и ткива потребних за трансплантацију – осим криминалне методе прибављана лешева. Еминентни експерти на пољу трансплантације органа које смо консултовали током наше истраге су нам описали ове процедуре као ефикасне и ниско-ризичне.
Извори су изјавили да је осовина Фуше-Крује била изабрана за локацију за ове објетке због њене близине до главног аеродрома који опслужује Тирану. Објекти у чворишту овог круга трговине органима – „сигурна кућа“ и клиника за оперције – су тако нудиле доступност посетиоцима који су долазили, као и излазним испорукама
У току истраге смо открили одређене делове информација који иду нешто даље од наших налаза о којима сада извештавамо. Ове информације изгледа приказуку ширу, комплекснију огранизовану злочиначку заверу за набавку људских органа за незакоту трансплантацију, у коју су укључени ко-завереници у најмање три стране земље поред Косова…”
На крају ћу додати и део извешаја Дика Мартиија у коме се помињу места логора у Албанији и друге информације.
” У току наше истраге идентификовали смо најмање шест одвојених објеката за притвор на територији Републике Албаније, ситуираних на територији која се простире од Цахана у дну планине Паштрик, скоро на најсевернијој тачки Албаније, до обалског пута у Драчу, на обали Медитерана у западној Албанији.
Локације објеката за притвор о којима смо добили сведочење директно од наших извора – потврђени елементима доказа скупљених кроз напоре новинара истраживача (од којих неки датирају десет и више година уназад), и у скорије време кроз напоре истражитеља и тужилаца ЕУЛЕX-а – укључивале су: Цахан; Кукеш; Бицај (близина); Рипе (село југозападно од Бурела у области Мат); Драч; и можда најважније од свих, у сврху нашег специфичног мандата, Фуше Крује.
Објекти за притвор у питању се нису ослањали на независне и одвојене ентитете. Већ су ти објекти за притвор постојали као елемнти добро установљене, координисане и удружене мреже незаконите активности, над којом су одређени виши команданти ОВК имали контролу и увид. Заједнички именилац свих објеката је био да су у њима држани заробљени цивили, на албанској територији, у рукама чланова и сарадника ОВК.
Ипак, постојале су значајне разлике у периодима и наменама коришћења сваког од ових објеката за притвор. Штавише, евидентно је да је сваки објекат за притвор имао свој одређени “оперативни профил”, укључујући везу са: природом веза формираних или договора склопљених како би се омогућио притвор и везаним операције које су се тамо одвијале у различито време; природом и саставом група заробљеника који су тамо држани; начин на који су заробљеници тамо дошли; и судбине које су чекале те заробљенике током и на крају њихових периода заробљеништва.
Речено нам је да су овакву политику актвно подржавали на територији Албаније моћни елементи у оквиру албанске националне обавештајне апратуре, укључујући ШИК (сада ШИШ) и војну обавештајну службу, чији су неки чланови чак учествовали у постављању питања заробљеницима који су држани у логорима за притвор ОВК. Међутим, погонска сила иза политике је био Кадри ВЕСЕЉИ (алиас Љуљи), централна личност Дреничке групе.
Изгледа да што је дубље у територији Албаније била физичка локација објекта, то је био мање повезан са ратним напорима ОВК, а више са подземљем организованог криминала.
Српско Тужилаштво за ратне злочине нам је изјавило да поседује сателитске фотографије подручја на којима се налазе те масовне гробнице – али до сада сама места нису још увек пронађена, упркос формалном захтеву за истагу који су српске власти упутиле албанским
Прибавили смо податке са локалног гробља у Кукешу, који изгледа да садрже значајну потврду: тела особа са Косова су заиста била закопавана у северној Албанији. Најважнији документ је био петострани “Списак преминулих имиграната са Косова, 28. март 1999. – 17. јун 1999.”, који је сачинио супервизор јавних служби у општини Кукес, северна Албанија.
У месецима одмах после проглашења краја сукоба на Косову у јуну 1999., чланови и сарадници ОВК су наводно испоручивали небројена лица која су отели у тајне затворе на албанској територији.
Наша је велика брига, а требало би да буде приротитет за истрагу и одлучност од стране албанских власти, то што огромна већина лица за која смо установили да су била тако третирана још увек нису пронађена до данашњег дана
Били смо у могућности да приступимо потврђеном сведочењу из прве руке бивших бораца и помоћног особља ОВК који су извршили многе транспорте у и између објеката наведених у нашем извештају, као и транспорте заробљеника из већине њих.
Најзначајније, у месецима од јула 1999. до краја авгруста 2000., такође су превозили заробљенике.
Објекти у којима су затвореници држани у постконфликтном периоду су били различити по карактеру од оних у ратно време: нашли смо да су то биле углавном рустичне приватне резиденције у руралним областима или предграђима, укључујући традиционалне албанске куће на фарми и њихове амбаре за складиштење.
Постојао је, додатно, бар један наменски направљен елемент посткофликтне мреже објеката за притвор, који је био јединствен у изледу и намени. Он је био последња реч технике и био је пријемни центар за организовани криминал трговине огранима. Био је сачињен као провизона клиника, и био је место на коме су некима од заробљеника ОВК и њихових сарадника вађени бубрези против њихове воље. Према нашим изворима, коловође овог злочиначког подухавза су онда транспортовале људске органе ван Албаније и продавали их приватним прекоморским клиникама као део међународног “црног тржишта” трговине органима за трансплантацију.
Оркестратори овог посткофликтонг злочиначког подухвата су изгледа спровели процес филтрирања, где је мањи број затвореника селективно биран из сваке веће групе несталих, и прослеђен негде даље. Докази указују на то да је основни принцип процеса филтрирања заробљеника на овај начин био у вези са одлуком о подесности изабраних затвореника за срвху која их је чекала.
Фактори за које се сматра да су били део процеса филтрирања, како нам је рекло више извора, укључивали су године, пол, здравствено стање и чак и етничко порекло заробљеника, где су етнички Срби били примарни циљ.
Чули смо да се много пута спомиње да затвореници нису били само предавани, већ су такође били “куповани” и “подавани”.”
Свети Новомученици молите Бога за нас.
Приступите ка Господу са началником свих Светих српских, Светим Савом и осталим безбројним српским Свецима и молите се за нас.
Да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше Мучеништво Христа ради. Да се сећањем на вас утврђујемо у Вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена. Да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда.
Господе Боже, дуготрпељиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је Мучеништво Твој дар онима које најпре спасаваш и у дворе Своје уводиш.
Даровао си Мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних и ради спасења свих.
Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже.
Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе.
Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване.
И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних, него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих Новомученика Српских.
Амин, амин и амин.
Ваша смрт крваво ново је крштење,
Не водом но крвљу – пуно очишћење !
Крв праведна пере од грехова свију,
И вид даје свету јачи од очију.
Пређосте из таме у сијање Раја,
И у живот вечан коме нема краја.
Христос умре за вас, ви за Њег` умресте,
Из кавеза смртног к небу узлетесте.
Крвницима туга; ви не тугујте,
С анђелима светим сада другујете.
Због верности Богу и Божијој правди,
Пострадасте телом, земља се растужи;
Ал` спасосте душе, небо се весели,
А претци се ваши небом распеваше,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
“Имена су ваша у Књизи вечности;
Улазите у Рај, децо бесмртности”.
Сад у царству вечном, где је вечно Данас,
Без Јуче и Сутра, молите се за нас.
(Из Службе новомученицима српским Светог Владике Николаја Охридског и Жичког)
Извор: teodulija.net
