“Свака годишњица страдања наших најмилијих само појача бол, нашу патњу, тугу којој нема краја. Како која година пролази, нама је све теже. За ових 25 година много је наших сродника преминуло, много сведока, очевидаца страдања, много мајки, сестри отетих и убијених, много чланова породица оболели су од карцинома, болест хара, туга, патња и бол уништавају нас преживеле”.
Овако данас, пуних 25 година од тешког, стравичног страдања Срба из села Ретимље и Оптеруша на Косову и Метохији, када је из тих и других села у околини Ораховца отето више од стотину Срба, од тога 14 Костића, говори Олгица Костић Божанић. Она је тих дана остала без двојице рођене браће, Лазара и Тодора и још 12 блиских сродника.
Данас каже, никад неће заборавити црне дане јула 1998. године када је почела трагедија њене породице. Најпре је 11. јула на радном месту отет Југослав Kостић и од тада њему се губи сваки траг. Недуго, нестао је и Југослављев млађи брат, Сашко, у нападу тзв. ОВК на села Оптеруша и Ретимље.
Тих дана, на улазу у Ораховац припадници ОВК зауставили су породицу Баљошевић, двојица мушкараца су одведени у непознатом правцу, две жене и дете одвезени су у полицијску станицу у Малишеву коју је ОВК претходно заузео. До 22. јула киднаповано је око 100 Срба…
Дан отмице, 18. јул, прича Олгица Костић Божанић за РТ Балкан, породице су, пошто датум смрти њихових сродника није утврђен, посветиле својим страдалим очевима, синовима, браћи.
“Када смо посмртне остатке наше браће, наших стричева, над којима је и после смрти извршен још један злочин – масовна гробница је минирана – сахранили на гробљу у Орловачи у Београду, заветовали смо се и да док смо живи ми и наши нећемо заборавити, да никад нећемо одустати да тражимо правду и да причамо о њиховом страдању”, каже Олгица Костић.
Последњих пар месеци, сродници отетих и побијених Срба из Ретимља из Оптеруше, са пажњом прате суђење Хашиму Тачију, Јакупу Краснићију, Реџепу Сељимију пред специјални судом у Хагу.
Почетком марта ове године, Тужилаштво специјалног суда први пут је објавило имена 102 жртве за чију смрт терете команданте тзв. ОВК. Осим двојице браће Олгице Костић Божанић, Лазара и Тодора, на том списку, као жртве чија су тела нађена у пећини Волујак код Клине су и Димитрије, Мирољуб, Векослав, Витомир, Сашко, Живко, Светислав, Срећко, Младен, Небојша, сви Костићи, а на списку су и Рајко и Цветко Николић.
“Оптужницом у том случају обухваћени су и Ретимље, Оптеруша, Зочиште, Ораховац, Велика Хоча. Очекујемо неки расплет, да породицама саопште нешто конкретно, чекамо да случајеви убистава у нашем крају дођу на ред на суђењу, надамо се да ће и некога од нас звати за сведоке. Чекамо и шта ће се чути са супротне стране, знамо да је јака одбрана, знамо да имају јак лоби, знамо да су их подржавали, произвели и да ће им на неки начин и сада помоћи да се не уваже наше истините приче. Инсистирали смо и инсистирамо да се на суђењу користе и видео записи сведочења преживелих сведока који су међувремену преминули”, каже наша саговорница.
У удружењу породица жртва кажу да су још кад је први Хашки трибунал судио, када је била подигнута оптужница против Харадинаја, Љимаја и других, и када су видели да сведоци, очевици, како године пролазе умиру, урадили видео записе сведочења.
“Унмик, иако су за време њиховог мандата нађене масовне гробнице, Волујак, у Малишеву, иако су тамо миниране кости побијених Срба, никада није подигао оптужницу”, констатује Олгица Костић.
Она у овом тренутку још не зна када би у Специјалном суду у Хагу на ред могао да дође део суђења у вези страдања Срба и селима око Ораховца и када би неко од Костића могао да буде позван на суђење као сведок.
“На вези сам са људима из Специјалног суда, са службом за подршку сведоцима, и они још немају тачан распоред, све се нешто ново дешава, позивају се нови сведоци за неке друге случајеве. Пратимо оно што је отворено за јавност, надамо се да нас неће заобићи. Мада, од Костића, једини преживели сведок, очевидац догађаја је моја мајка Петра која сад има 65 година и не знам колико је она психофизички способна да сведочи. Неке процене стручњака су да није у стању да сведочи, остаје да чекамо да ли ће је позвати. Ја сам много тога о тим догађајима слушала од моје мајке“, прича Олгица.
Мајка Петра која је, наставља наша саговорница тих дана била са осталим женама, монасима из Зочишта заробљена па пуштена, годинама јој је причала о тим трагичним догађајима.
“Сећам се добро првог сусрета са њом пошто је пуштена из логора, после отмице двојице синова, моје браће, њене тихе приче кроз плач. Наш стан у Ораховцу тих дана био је кућа плача, долазиле су мајке, сестре, моје стрине, јетрва, родбина осталих отетих Срба да чују моју мајку, њено сведочење да се распитају о својим најмилијим иако су знали да су шансе да су живи никакве. Слушала сам тада, бележила понешто, успела да у оном очају напишем један кратак опис догађаја”, прича Олгица Костић.
Петра јој је, каже, до у детаље препричавала догађаје у ноћи између 17. и 18. јула 1998. године када је село нападнуто, када су терористи ОВК читаве ноћи кидисали на мештане, бацали бомбе, када је мајка изашла кроз прозор из куће да буде уз синове у дворишту, када је у зору погинуо њен стриц Анђелко, када су се у зору у селу пребројавали, ко је жив, ко је погинуо.
“После сахране стрица, без свештеника и сандука, под оком ОВК, мајка је била очевидац, гледала кад су у центру села испред цркве Пресвете Богородице одвајали мушкарце од жена, мајки и сестара, када су све мушкарце, и моју браћу ставили у један камион. Женама које су остале у селу рекли су да их воде у штаб да се потпишу и да ће их вратити”, рекла је она.
“Мајка ми је причала да је пришла камиону, тада је синове последњи пут видела, имала је неки завежљај и у завежљају мало погаче и сира… Хтела је то да им пружи, они нису узели, рекли су јој да буде храбра. Препознала је тада неког из ОВК у црној униформи, причало се после да је то био Харадинај, тог припадника ОВК молила је за синове и остале на камиону, да ником ништа нису урадили, да их пусте, нико од комшија Албанаца није помогао”, прича Олгица.
Албанци у црним униформама не да никоме нису помогли, преноси наша саговорница причу своје мајке, него су женама наредили да оду кућама, да узму најосновније што им треба и да крену из села. Мајка јој је после, са другим женама допала и заробљенштва, у логору у селу Нишор у згради основне школе, највероватније. Жене су тада залагањем Међународног комитета Црвеног крста пуштене, 24 мушкарца из Оптеруше и Ретимља су остали.
“Туга не престаје, сећање на њихову честитост, доброту, лепоту… Јуче у цркви сви смо се молили да буду тамо где праведни почивају, а ја сам као и увек осећала током молитве њихову љубав, братску”, каже Олгица.
Специјализовано тужилаштво Еулекса урадило је својевремено видео запис сведочења њене мајке. Олгица Костић каже да је својевремено на неким догађајима питала да ли ће та сведочења бити валидна, да ли ће бити прихваћена, рекли су јој да суд уважава све.
“Шта ће бити, видећемо. Нама остаје да се надамо да ће правда бити задовољена, не само божија него и ова, земаљска. Чему онда судови, тужилаштва, закони, правда. Двадесет и пет година од протеривања, нико од Срба није се вратио у Ретимље и Оптерушу. Имовина је узурпирана од Албанаца, комшија, куће порушене… Правда за сада није ни на помолу, ми нашу имовину нисмо продали, ми желимо да обиђемо наша поља, наше њиве и ливаде, средимо наша дворишта која су у корову, то је наше, то није њихово”, каже Олгица Костић Божанић.
Извор: rt.rs/srbija-i-balkan
